U jednom intervjuu američka fotografkinja Nen Goldin (Nan Goldin) je izjavila: „Neki ljudi veruju da je fotograf gotovo uvek jedan od onih koji je poslednji pozvan na žurku, ali ovo je moja žurka.“ Fotograf, naročito kada su u pitanju dokumentarna fotografija i foto-žurnalizam je uvek između nekog dešavanja, njegovih učesnika i ostatka sveta. Fotografija se uvek nalazi između fotografa i posmatrača koji će je tumačiti i analizirati na različite načine. Sama priroda fotografije se kreće između realizma i onog nečeg konstantno promenjivog, neuhvatljivog, imaginarnog.
Studentkinje četvrte godine modula Fotografija Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Sara Bogdanov, Izabela Milanović i Miona Racić beleže različite scene u eksterijerima i enterijerima urbanog okruženja. Aktuelna društvena dešavanja i reakcije, poput protesta i okupljanja na fotografijama Mione Racić na neki način vizuelno nam potvrđuju prvi deo izjave Nan Goldin o fotografu nekada više svedoku i nepristrasnom posmatraču. Krećući se između, različitih parola, simbola i lica aktera, Miona Racić nam ih prenosi čisto dokumentarno. Nasuprot njenim, fotografije Izabele Milanović i Sare Bogdanov nam daju prizore potpuno drugačijih situacija i atmosfere. Ujedno, njihove fotografije su intimnije, jer se na neki način mnogo više tiču njih samih, njihovog slobodnog vremena obeleženog koncertima ili klubskim žurkama koje posećuju sa svojim prijateljima. Ovo jeste njihov svet i ljudi. Zbog toga je i sam pristup fotografskom mediju i situacijama u njihovom slučaju potpuno drugačiji. Crno-bele i kolor fotografije, ne retko neoštre i snimane s produženom ekspozicijom, prenose ritam, atmosferu, različita ljudska stanja. Kod Sare Bogdanov kolorit možda odnosi prevlast nad načinom snimanja. Razdvaja usamljene pojedince od mase, tišinu od zvuka i ritma. U radovima Izabele Milanović, još više Sare Bogdanov privatno je, postalo javno, a fotografija beleška između jednog dela unutrašnjeg sveta autorki i posmatrača.
Jelena Matić